Otrovan san
Bejah tada admiral
Među katarkama na kojima bukti po jedan meteor,
Imađah samo jedan šal,
Cipele stare
I pod skutom paket sanja,
A južni vetrovi, ko španske gitare,
Obmotavahu moja putovanja.
O to čudno i ludo detinjstvo moje,
I te neustrašive oči zanesene!
Ta spazma i nadzemaljske boje,
Što mi u svakoj luci, na krilu,
Doneše žene!
Često mislim na jedan balkon ispod tamarisa,
Pod kojim se u fosfornom snu ljulja luka,
Sa kog mi punu šaku mirisa
I zvezda baci jedna bela ruka.
Te ne znam da li je to java bila,
Ili se pijanom morskom vuku
Pričinilo da umoran albatros, opuštenih krila,
Spava na mesečevom luku.
Rade Drainac
Niko te nije zamenio
Niko te ovde zameniti neće:
prazna je tvoja stolica, tvoj kut.
I u knjizi mi niko ne okreće
strane - nedočitane ovaj put.
U letnje veče - nikoga uz mene
da s praga gleda zvezdani ekran.
I nikog da se zadivljeno prene -
na buket, još u rano jutro bran.
Kad drhtim, nema kog da mi ogrne
sada u topli šal ramena ta.
U žezi - s vodom vitoškom što trne
nikoga nežno čašu da mi da.
Opet godina za godinom mine
i smenjuju se sezone kraj nas.
Viju se bure, ruše se lavine
i grane krši čas plod, a sneg čas...
I vidnog, da u domu opomene,
ničeg od tebe u čas svekolik -
nit kakve stvari tvoje omiljene,
niti u ramu na zidu tvoj lik.
Ogrćeš me tim zrakom što se vije,
u mojoj krvi tvoje bilo vri -
niko te ovde zamenio nije,
u kući, gde još i ne uđe ti.
Preveo Stevan Raičković
Jelisaveta Bagrjana
Sudbinski susret pesnika Liza Bagrjana i Rade Drainac — I & II & III
POSLEDNJE MISLI POSVEĆENE LIZI
Drainac i u samrtnom času misli na ljubav Elisavete Bagrjan
"Glas javnosti" će u narednim brojevima objaviti dokumentarnu novelu "Sudbinski susret", bugarskih književnika Blage Dimitrove i Jordana Vasileva, koja govori o ljubavi dva velika pesnika: Bugarke Elisavete Bagrjane i Srbina Rada Drainca. Ova novela, zabranjena za izdavanje u komunističkoj Bugarskoj 1975. godine, sadrži do sada nepoznate činjenice iz života velikih i neobičnih pesnika.
Jedne večeri nam je profesor Dinekov ispričao ovu storiju, gotovo apsolutno neprimerenu našem antiromantičnom veku:
Bio je decembar 1955. godine. Jedno od periodičnih razvedravanja u odnosima dve susedne zemlje — Bugarske i Jugoslavije. Realizovane su razmene delegacija pisaca. Kod nas dođoše Dušan Kostić i Mirko Božić, a u isto vreme bili smo poslati tamo Emil Markov i ja. Prve laste približavanja posle duge zime neprijateljstava i uzajamnih optužbi. Jugoslovenski pisci su se iskreno radovali "bratimljenju" braće.
Bugarski ambasador u Beogradu je priredio koktel u ambasadi u našu čast. Atmosfera je bila veoma srdačna, intimna.
AMANET I MOLBA
U jednom momentu mi priđe stariji čovek i predstavi se: Jakovljević. Mislim da se tako zvao. Upita me:
— Izvinite, da li dobro poznajete Bagrjanu?
— Da, lično je znam.
— Da li biste joj mogli nešta predati?
— Razume se.
Izdvojili smo se u stranu i on mi poveri sledeće:
— Odavno tražim priliku da ispunim jedno obećanje, koje sam dao svom umirućem prijatelju. Ne znam dali ću nekada imati priliku da posetim Bugarsku i sretnem se sa njom, a treba da joj predam poslednje reči jednog pokojnika. Više od decenije me muči ova teška obaveza nemogućnošću realizacije. Bio sam veoma blizak sa pesnikom Radom Draincem. Godine 1943. bio je teško bolestan, polulegalan. Polako se gasio u jednoj bolnici razjedan tuberkulozom. Pred smrt mi je rekao:
— Ako preživiš nađi načina da predaš Lizi Bagrjani, da su moje poslednje misli bile upućene njoj.
Srpski pisac setno nastavi:
— Umro je na mojim rukama s njenim imenom na usnama. Plašio sam se da mi se nešta ne desi pre nego ispunim njegovu poslednju želju. Sada mogu biti spokojan...
Jedno od nas dvoje je bilo svedok svečanog trenutka kada glasnik iz Beograda uzbuđenim glasom prenese Bagrjani poslednje reči Rada Drainca.
Liza, kao uvek, ostade mirna, ćutljiva. Dugo je gledala u jednu tačku pred sobom, nekako neobično zbunjena.
Nakon nekog vremena, pri jednom od retkih naleta intimnog poveravanja kod nje, ona reče:
— Iznenadilo me je. Prihvatala sam njegova osećanja s nekom spontanom sumnjom: poetske egzaltacije... Otići će i zaboraviti te lične izmišljotine...
Prisećam se njene pesme "Pesnik", pisane u godinama njihovog susreta, 1930—1931.
I uvek takav-nepopravljiv, avanturista i lutalica —
sa široko otvorenim nezasitim očima, odlaziš.
Danima i mesecima bez glasa se gubiš
i vratićeš se opet neke hladne mrazovite zime
da se kuneš, kako me strasno i bezumno voliš.
...Opijen svojim čudesnim rečima,
verujući i sam, povešćeš i sebe i mene
preko pola nadahnutog bezumlja
ka nekakvim nepostojećim seljenjima...
O, reči, neostvarene egzaltacije poete
Koje će sutra, na put krećući, i sam zaboraviti!
Sedmi juli 1968. godine je bio možda najtopliji dan toga leta. Posle noćne bure-munje i kiša pred zoru.
— Danas je početak pravog leta — dočeka nas Liza tog popodneva u vedrom raspoloženju, posle zamornog sunčanja i kupanja. Još od ulaza nas povede ka široko otvorenim vratima balkona.
— Zvala sam mnoge da gledaju. Valjda je još tako!
Jedna crta, deleći more od horizonta do horizonta na dve polovine, svetlu i tamnu, privlači pogled.
Događa se i u životu tako-nekakav iznenadni susret deli sve pređašnje od sadašnjeg, polovi čoveka. U biografiji i u životu Bagrjane postoji više takvih događaja-prekretnica. Ona još gleda prema moru, govoreći bez nostalgije o uspomeni, ali sa pritajenim uzbuđenjem:
"I tada je bio početak leta. Došli smo, Drainac i ja, tu, na more i mislili smo da ostanemo u Varni duže... desetak dana, ali ostali smo samo tri."
Da upališ pogledom, kao večernjača zasjao,
na horizontu beličastu crtu.
Ona poče priču o jednoj od najinteresantnijih ličnosti s kojom je bila bliska. To ime Rade Drainac je nepoznato kod nas, ali za literarnu omladinu Jugoslavije poslednjih decenija ono je barjak. Drainac je ljubimac i primer pesnicima koji se upinju da preobraze stih prema dinamici vremena. Zgasnuo 1943. godine, taj čovek ostavlja svojim životom i svojom smrću zagonetku, a svojim stihom — zaveštanje da se u poeziji mora tragati beskompromisno.
GALANTNI KAVALJER
"Rade Drainac je došao u Sofiju tek otvorenom avionskom linijom Sofija-Beograd, kao dopisnik nekoliko srpskih listova. Upoznali smo se preko zajedničkih prijatelja — pisaca. Na mestu današnje kafane "Bambuka" (Bambus) bila je kafana "Sofija". Furnadžiev i Karalijčev su odlazili tamo. I oni nas upoznaše. Stolova je bilo i na trotoaru. On se često družio sa njima. Voleo je čašicu. Pre podne, uveče — po kafanama. Tanak, sam je govorio, poput hrta. I u bedrima je bio uzan. Nosila su se strukirana odela. Bio je mlad, visok, ali imao je i ono, čisto srpsko — galantan, slobodan, kavaljer.
Među našim piscima se nisam osećala ženom već piscem među piscima, na ravnoj, drugarskoj nozi."
POETSKI SAN OD KRVI I MESA
Lizin ideal muškarca bio je blistavi tuđinac
Početak maja 1930. u Sofiji. Cvetovi rascvetalih kestenova u Gradskom parku su poput upaljenih belih kandelabara (da se poslužim Lizinim omiljenim likom). Ona kreće na sastanak sa svojom nemirnom poetskom sudbinom. Predosećajući neko iznenađenje, obukla je svetle, jarke prolećne boje. I sama je sva prolećna u rumenilu nestrpljenja. Kolege su joj poslale intrigantnu vest, da je u Sofiju doletela retka ptica — jedan pesnik iz daleke, veoma daleke zemlje: susedne Jugoslavije, odakle već desetinama godina niko ne dolazi i kuda niko ne ide.
Garniture stolova i stolica od trske, postavljene na trotoaru pred kafanom "Sofija", preko puta Narodnog pozorišta, oko podneva su pune slobodnih intelektualaca, posmatrača gradske gužve i vreve. Za jednim stolom su pesnici. Čuju se smeh i žustar razgovor u slovenskom žargonu. Furnadžiev odmerava ispod oka, ispitivačkim pogledom, ekspanzivnog srpskog gosta.
UVEK JE KASNILA
Dečko Uzunov meri okom slikara njegovo karakterno mlado lice, ispunjeno besanicama i lutanjima sa voljno isturenom donjom vilicom: dobija se jedna snažna crta od čela do brade, koja odaje neobuzdanu ustremljenost. Angel Karalijčev sa dobronamernim, praštajućim osmehom sluša blagoglagoljiva i logoroična utrkivanja pesnika. Asen Razcvetnikov sa dečjom ljubopitljivošću guta boemsku rečitost i gestove gosta. Kritičar Georgi Canev pomaže uzajamnom razumevanju svojim poznavanjem slovenskih jezika, dobijenim na Sofijskom i Pariskom univerzitetu.
Imaju dovoljno vremena dok ona dođe da ispričaju jedni drugima već obajatile novosti, da čuju prvi imena svoje sabraće s ove i one strane granice, a takođe i da se duže zadrže na tom magnetski privlačnom imenu Bagrjana. Oči lutalice-bandita, kako je sam sebe nazivao u svojim pesmama, planule su nemirnim sjajem.
Naši lukavci, kucajući se s njim, puste po koju bombicu: "žena-oganj", "koliko samo muškaraca ludi za njom", "talenat i ženska neodoljivost" i dolivaju uz konjak višeznačno prećutkivanje ponečeg nagoveštenog, od čega se još više uskovitlava uobrazilja gosta.
On je već sav u iščekivanju, unapred zaljubljen, omamljen čudom njenog postojanja ovde, na Balkanu, gde je žena još sagnuta nad koritom svakodnevice. Zar će zaista videti svoj poetski san od krvi i mesa?
Liza, kao uvek, kasni. Ali zakašnjenje je dobro proračunato kako se ne bi propustio tako štedar i nesebičan dar slučaja. Trenutak je kad već gube nadu da će ona doći, osvrću se, pitaju se zabrinuto gde je, zašto, kako... i odjednom...
Njeno pojavljivanje izaziva efekat sunčevih erupcija. Visoka, tanka figura, koja prosto lebdi a ne hoda. Lice - sasvim neočekivano: očne školjke nagoveštavaju beduinske karavane, izražene jagodice pamte mongolske i tatarske vetrove. Sva živahna, zadihana, od žurbe ili od uzbuđenja, ona pruža gostu lagano ruku, gleda ga pravo u oči svojim poput vina tamnim očima, kako bi ga prvim pogledom opila. Ali sunčev udar se vraća nazad.
"Imao je veoma lepe, velike, svetle oči. Uopšte, moj san je bio istinski sjajan muškarac, "tuđinac, blistavi kan".
VOLEO JE FRANCUSKU
A Dečko Uzunov još i danas pamti:
— Liza je obično mirna, prisebna. Samo sam je jednom video izbačenu iz njenog spokoja, sva usplamtela od ljubavi: bilo je to kad nam je došao onaj Srbin, pesnik Rade Drainac.
"Za mene ipak nije bio toliko interesantan kao muškarac već kao lik pesnika, kakvog tada nije bilo. Pesnika drugačije forme i formacije. On je i u Srbiji bio "bela vrana". Ustvari, ljubavi nije bilo — nije bilo vremena, već jedan poetski uzlet u novi oblik stvaralaštva. Bio je to samo jedan romantični zanos. Kasnije, u razgovoru udvoje, Drainac mi je ispričao svoj život, svoju sudbinu."
A Liza nama onako, kako joj ga je on ispričao: "Rođen je u Šumadiji, u malom gradiću ili selu. Pravo i žurnalistiku je studirao u Beogradu. Išao je u Francusku i bio zaljubljen u nju. Izgleda fakultet nije završio. Kao da nije imao dece. Njegova žena Makedonka nije htela u Beograd. On bi s vremena na vreme skoknuo do Skoplja. Ništa loše nije govorio o svojoj ženi, kako to obično čine muževi, da bi se dodvorili. Imao je skandalozne storije. Neobuzdan, boem, nije ga briga šta će reći ljudi. Noćni život, neuredan, puši i pije noćima."
"Shvatili smo da smo nas dvoje samostalni, nezavisni. Bilo mi je interesantno da sam s njim, ali ne zadugo. Bilo je neke sentimentalne atmosfere, ali ne kao privrženost, tada mi se činila površnom. Nikada nisam mislila o njemu kao o stalnoj vezi. Više je to bilo na poetskoj osnovi, jer smo tu bili interesantni jedno drugom."
DVA DETETA
"Njegove knjige su bile moderne, kod nas neviđene- "Bandit ili pesnik", "Voz odlazi". Njegovi stihovi su ostavili snažan utisak na mene svojim novatorstvom. Stih mu je bio slobodan. Odvažni, čak cinični likovi, i to je bilo čisto srpsko. Čitao mi ih je i ja sam ih čitala."
"Tada je bio sasvim kratko u Sofiji, ali posle je dolazio još dva-tri puta."
U Sofiji ih prate zlobni i podsmešljivi pogledi.
Da nestanu — kuda, kuda? ... Uskaču u tramvaj za Knjaževo. Ne mogu prestati da se dive jedno drugom: dva deteta opijena zanosnom igrom — poezijom. Gusar ugleda krajičkom oka nekakvu birtiju s baštom. Povlači svoju saputnicu za ruku. Iskaču iz tramvaja kad je već u pokretu. Oboje su navikli na takve skokove - iz jednog voza u drugi, s jedne obale na drugu, iz jednog života u drugi.
BANDIT ILI PESNIK
Drainac: "Zasitim li se poezije, ubiću se"
Jednostavni balkanski lokal je dobro poznat i kod nas i u bratskoj zemlji. Stolice i stolovi su napravljeni od letava — ako ne sedaš pažljivo, uštinućeš prste. Bašta je utonula u šarenu senku. Veliko drveće zaštitnički se nadnosi nad stolove. Mrzovoljno rano posle podne. Samo dva-tri gosta, verovatno penzioneri, dremaju na suncu. Upravo za poetsku izdvojenost! Zujanje mušica, ali ko ga čuje? Par je zanesen radošću slobode.
Biraju sto sa strane, ispod raskošne senke. Niko ne žuri da primi narudžbu. Kelner im ne stoji nad glavom da im dosađuje ljubaznošću. Jedan sedi pred vratima lokala i mrzovoljno salvetom razgoni muve sa svog lica. Sanjivo posmatra nove posetioce i procenjuje da oni ne žure!
Sagnuli glave jedno prema drugom, zaneseni do samozaborava, oboje dugo, dok ne smrkne, uzajamno dele nešta važnije od svega na svetu, važnije i od njih samih i od njihove usplamtele bliskosti. Čitaju jedno drugom svoje stihove, objašnjavaju, prevode.
BALKANSKO PROLEĆE
Liza sluša zaluđena drastičnim likovima, strašnim stihom, slobodnim kao muškarac, koji ih je stvorio; stih razliven, bez bregova, poput okeana, koje je autor preplivao uzduž i popreko. Ošamutio ju je drski naslov knjige, a sada je šokira nesputano ispovedanje još u prvim programskim, predugačkim stihovima. Kum knjige u prvoj pesmi — "Bandit ili pesnik"— pokazuje ono najintimnije:
... Zasitim li se poezije, ubiću se!
... Makar me i ubili u pristaništima kao kleptomana
koji krade krvave košulje okeanskih Zora.
... Užasno je nebo sa mojih prozora...
Ili je još uvek katastrofalna noć zbrisala
sve vidike?
... Ovako... zavijen u komad platna, nosim od stanice
do stanice
Neisplakan bol večitog deteta.
Pa slab sam kad padaju kiše;
Samoubilački se plašim samoće i sebe.
... Zar ne osećaš koliko me lirika razorila?
... U oproštajnim pozdravima ostaće otisci zvezda
na rukama.
... Pozdravilo me proleće balkansko sa svojim
neobuzdanim cvetanjem.
... još jedna neurastenična zora natapa
moje lice
U bolnu grimasu euraziskih egzaltacija...
O da bar nikad nisam trgovao sa mislima i srcem...
Ona posmatra energični ugao njegove vilice, tone u plavi bezdan njegovog pogleda, ispunjenog okeanskim plavetnilom. I razmišlja: njegova poezija odgovara njegovom liku. On je do kraja ličan, introspektivan, a istovremeno s tim misao mu je srušila granice bez ostatka. Samouverenost građanina sveta-pominje "balkansko proleće", kakve samo skokove čini — "bolna grimasa euraziskih egzaltacija". Ovaj čovek menja prirodu pomoću ličnih osećaja.
"Svoje stihove je čitao sasvim tiho. Nije pokazivao osobine galamdžije, kao što je bio neobuzdan u poeziji. Čitao je bez patosa i afektacija, ali naglašeno. To njihov jezik traži-svojom akcentuacijom, svojom muzikalnošću.
Liza ga sluša, zabezeknuta kontrastom između melodičnosti njegovog glasa i oštrine ovih stihova.
Drainac čita, otvorivši sasvim slučajno stranicu sa pesmom "Posmrtni marš". I ona vidi njegov lik u jednom stihu:
...Plav si, plav si, mili, od voda i peizaža
kao mornarska bluza.
Bundžija i nepomirljiv, ona naslućuje da simpatiše socijaliste. I sada potvrđuje to. Pesma "Jutro pesnika" privlači njenu pažnju metaforičnim iskazima i neprikrivenim prezirom prema društvu:
...A gore nad kupolom katedrale klati se sunce
u bolničkoj košulji.
I svi ljudi koji prođu liče na automate
od kaučuka i gume:
Vojska manekena po taktu korača trgovima!
... Ja! koji tako svirepo pljujem na vaš ćiftinski moral!
Pesnik ništa ne taji o sebi i ništa ne krije u stihu. Liza nalazi potvrdu i svoje poetske pozicije.
Možda su se tog majskog popodneva u njoj zametnuli likovi iz ciklusa "Život, za koji sam htela da bude poema". Celog leta će kružiti iznad priviđenja iz ove "višedelne poeme". NJihovi unutrašnji glasovi se dele, čuju se svako u svom pravcu. Liza pokušava da uhvati prolazne asocijacije, magnezijumska osvetljavanja slika iz detinjstva, brutalno progonjene senkom "crnog čoveka" i smrću. Sve će se to preliti u poemu.
NOĆNE MEDITACIJE
U tom trenu glas Rada Drainca dolazi s novim otkrićima. Ona prodire u njegove "Noćne meditacije jednog beskućnika":
...U svetlim noćima vidim koliko je užasno iskrivljena moja senka na zidu.
...I mucanje moga srca znači koliko i lavež pasa...
Kao lavež psa-to poređenje će zasesti u njoj i iste jeseni, kada je pesnik već odavno otišao, ona će ga dozivati stihom, nastaviti njegova razmišljanja, razgovore s njim, pretapajući ga u množinu "moja braća":
U ovom veku betona, mašina i radija,
veku strašnih lomova i ludih traganja,
haosa i nejasnog Sutra,
u toj zemlji-razmeđi Istoka i Zapada,
ciklusu ratova i nesreća, — gde ljudi žive za koru hleba i pedalj zemlje,
šta je naša beskorisna lirika, moja braćo?
— Žalosni lavež pasa-lutalica na mesec...
U njenoj pesmi "SOS" čuje se glas zabrinutosti, koji baca stih kao izazov i prekorno pitanje. Crtica ispred poslednjeg stiha ga pretvara u repliku, u dijalog između dva maštara i svetskih putnika, čija je zajednička sudbina ukotvljena na Balkanu.
Težnja ka nepoznatom je nakupila brdo "signala", koji podsećaju na njega — i lavež i "beskućnik" iz naslova pesme, ovde pridodat uz "psi" time nenamerno opredeljuje sudbinu jadnih stanovnika praktičnog sveta-psi i pesnici, poete.
Pišu: Blaga Dimitrova i Jordan Vasilev
*
Sudbinski susret pesnika Liza Bagrjana i Rade Drainac — IV & V & VI
ZAPAD KAO FABRIKA LAŽI
Drainac: Nisam mogao naći sebe u toj izveštačenoj literaturi
Ali to je za budućnost. Sada je on pred njom i od njega dolaze ludi lirski, intelektualni i muški tonovi. Započeo je monolog o poeziji, čiji je početak propustila, skrenuvši na svoj puteljak.
Njegov glas je ponovo tih, ali sa nekom unutrašnjom fleksibilnošću i voljom:
— Priznajem, bio sam netolerantan prema poeziji, negirao sam je, omalovažavao. Poštovao sam više isprazne tlapnje nego sadržajnu liriku. Pokušao sam, možda i uspešno, da demaskiram staru poeziju, da je oslobodim gramatičkih zabluda i sintaksičkih bastilja. Njene tradicionalne okove i okvire zalio sam neograničenom slobodom — radi pobune, ratovanja, gorčine, egzaltacija i nestišljivih maštarija. Ne odvajajući je od života odveo sam je u košmare i prokletstva.
Liza već nazire njegovu slabost prema reči "egzaltacija", njegovu težnju da dovede do kraja osećanje i misao. I to joj se sviđa. Ali ima kod njega bezmernosti, zaslepljenosti, preterane strasti, sa malom dozom samozaljubljenosti. I pre nego što takva misao o njemu ostavi gorak ukus, dolaze sledeće Drainčeve reči, da bi je iznenadile i zapalile u njoj jednu zagonetku:
KNJIŽEVNE SVAĐE
— Posle rata su postojale kod nas prave literarne svađe. Imali smo vremena da se razjasnimo i da se odmetnemo od efemernih ideoloških zaključaka. Nismo uspeli u spasavanju poezije, niti smo pronašli pogodan put za nju. Ona je spavala u pojedinim ličnostima kao nalazišta nafte. Nijedna škola nas ničemu nije naučila. Samo su se nizali principi: metodologija duha!
Ona nije čula slična mišljenja, ne samo sa takvim ekstremizmom već i njihovim neočekivanim pravcem. A zanosni i pokoravajući glas pored nje odlučno nastavlja:
— Konačno sam odbacio sve te verbalne dekore. Makar bio učenik Zapada, ja sam mu okrenuo leđa, kako nije uradio niko od mojih savremenika. Nisam mogao naći sebe u svoj toj literaturi — genijalna fabrika laži, izveštačenosti, stilizovane mudrosti. Morao sam u osami da potražim svoj lik, kako bih mogao da mu smaknem masku. Bilo je i nečeg tragičnog u tom lutanju za senkom sopstvenog života. No ipak sam uspeo naći jednu satisfakciju. Da se povežu život i literatura, da se napravi neraskidiva veza — u tome je misterija svakog unutrašnjeg stvaralaštva.
Umoran od napora da iscedi baš te formule svoje poezije i svoga postojanja, Drainac zaćuti, podiže oči ka spokoju planine, tako blizu ovog prolećnog predvečerja i pruža ruku ka čaši. Lizi je takođe potrebna pauza — da obuhvati lavinu neočekivanih sudova. Oboje nastavljaju razgovor pogledima. Onako kako su sposobni samo ljudi posvećeni jednoj misli, jednom osećaju.
On je nekoliko puta moli da mu čita svoje stihove, ali ona odlaže. Sada on odlučno pruža ruku prema knjizi, pritisnutoj njenim laktom. Liza shvata da je došao pravi trenutak. I ne oseća u sebi strah ili napetost od rivalstva. Pored nje je čovek otvorene duše koja žudi da sazna i razume.
Liza lagano lista i razmišlja — šta bi bilo interesantno za njega? Mora istovremeno da predstavi i sebe i dostignuća bugarske poezije zadnjih deset godina. Odabire pesmu "Interieur". Sigurno će mu se dopasti svojom drskom iskrenošću. Pesmu, pisanu još 1923. godine, čita tihim glasom, ali sa odmerenim akcentima. U njegovom uhu ostaju rime "verno — namerno", "odano zagledana". Ostaju ispovedne ženske, neočekivano otvorene i pokoravajuće karakteristike — "moje žensko lukavstvo", "razbijena i umorna, ponižena i gorko se kajući".
Prema njegovom pogledu, usredsređenom na stihove, ona shvata da je pogodila. Sa osećajem za kontraste u raspoloženju ona bira sledeću pesmu — "Mladost". Iza bolnog krika, ispunjenog mirisom divlje ljubičice, odjednom zvonki talasi stihova u folklornom ritmu i bundžijske intonacije: "Dojadi mi, majko, robinjina sudba u dvorima gospodarskim i s teškim bogatstvom... "
On sluša, oduševljen reskim prelazima i preobražajima žene pored njega. Ne veruje da se tu, na Balkanu, među zaostalim običajima i još zaostalijom umetnosti, rodila takva pesnikinja. Želi da još jednom čuje pesmu "Mladost", pošto mu je razjasnila neke karakteristične reči.
Liza je izbačena iz svog uobičajenog spokojstva, ne znajući da je zaražena njegovim oduševljenjem njenim stihovima, njihovom uzajamnom i munjevitom bliskošću.
PREVODI "PLAVOOKU"
On je već odlučio da prevede pesmu "Plavooka". I pesmu "Ljubav", naravno. Obavezno će ih predložiti ljubiteljima poezije u svojoj domovini.
Dolazi momenat u kome Liza oseća kako je potrebno da promeni lestvicu, da predloži novo iznenađenje. Ne toliko kao raspoloženje, koliko kao profesionalno otkriće. Ono, što je lično za nju neodoljivo u njegovim stihovima. I nakon kraće pauze ona čita pesmu "Moja pesma", naglašavajući blago zatalasani ritam, blizak melodici govornog jezika: Uzmi me, vozaru, u čamac svoj lagani, koji bešumno cepa valove zasmoljene.
On odmah primećuje narušavanje ritma, sinkopske trzaje i pravi munjevita misaona poređenja sa pesnicima iz drugih zemalja. Još jednom predoseća, likujući, koliko je ispravan njegov put rušenja tradicionalnog stiha.
ŽUTI TRAG BOLESTI
Vidljiva bolest je već presudila mladom Draincu
Kraj pesme je početak čitavog lanca njegovih razmišljanja, argumenata — da ubedi i nju i sebe kako idu ka stihu budućnosti.
Zatim ona uzima tanku knjigu njegovih stihova. Žudno hvata zrnca iz nalazišta bogate jezičke žile.
...takvu sam univerzalnu Domovinu sanjao,
ja liliputanac u eksplozivu svetske poezije
Ovde na ovoj kobnoj granici gde mi nepomično stoji
kažiprst na geografskoj karti!
Posle naslova "Ma Boheme" nižu se stihovi o samoći i priviđenjima, kao što je malopre objavio u svojoj "programskoj reči":
... I sat kašlje sa tornja katedrale...
Mračne su stepenice uz nebo ka sanjivoj mansardi.
... Dani, moji dani, kao lišće razvejani!
Mesec je na krovu na kome u molu cvile telegrafske žice;
... I kao jedini portre na zidu visi stari kaput i
velurske pantalone;
... Druže, Drainče! zatvori prozor na srcu i na mansardi,
Veliko jutro što dolazi sa umrljanom zorom kao
šifonsko platno
Zateći će smrt tvoju kao mrlju prave linije
Koju je podvuklo nadvremensko klatno.
Njen pogled fiksira godinu naznačenu ispod pesme: 1927. Upravo kada je izašla njena prva knjiga. Njegov stih je potpuno oslobođen rima, strofa, zakona poetike, zakona inercije, zadrški, logike. Neobične, nesputane metafore kao da mu pomeraju zidove i čine ga voluminoznijim, razgranatim poput drveta poznanja druge vrste. A možda se upravo tako rađa nova poezija, poezja, koja predoseća promene u ljudskom duhu.
Drainca ne vodi samo instinkt. On osmišljava svoj autorski put, razmišlja glasno o svojoj poetici i Liza sa zadovoljstvom čita te sasvim "naučne" termine u njegovom stihu: "haotična ritmika do paroksizma", "metafore, rime, bezdani — frazeologija obrazovanih", čak i u naslovu "Bilten mentalnog stanja jednog pesnika".
A njegova ispovedanja, ispunila svaku oscilaciju njegovog glasa, preplavljuju je istovremeno drugim raspoloženjima. Nekakvu sestrinsku saosećajnost, nežnost, neobjašnjivu bliskost bude njegovi žestoki i tragični stihovi. Ponegde se nazre i žuti trag bolesti, koja je već presudila njegovom mladom životu:
... jadni moj pesniče,
Danas kad krv tvoja umesto tebe govori!
Oh, kako je simbolično život moj označen truležima
tuberkuloznoga novembra!
... Ujutro kad izdahnem sa čime ću se besmrtno vezati?
... Čergarski život ulazi u mrak kao crni voz u
beskonačni tunel!
Druže, čuješ li me?
Umire jedno dete: —
Noćas, raskošno, u daleki okean padaju blistavi meteori
Sa moje životne komete.
Traženi "drug" se sada odjednom pretvara u: ženski lik i dva tamna oka ispod srpastih veđa. Da, ona ga razume, prihvata njegovo ponosito stradanje, razodenuto pred svima i stidljivo priznajući svoju nemoć i čistotu — "umire jedno dete".
Liza želi da prekine tu opasnu struju pokoravajuće bliskosti i zadaje pitanje, koje joj prvo pada na um:
— Kakav je naslov te pesme?
— "Meteori tuge".
Smrkava se. Krčma počinje da se puni. Oni ništa ne primećuju. Pesnik je već okrenuo sledeću stranicu i nastavlja sa osećajem, koji poseduje samo autor- kako treba ređati osećanja. Sada će Drainac do kraja pojačati to eksplozivno eksponiranje svoje pesničke ličnosti:
... Odrekao sam se svih zakona kao da sam i sam
učestvovao u stvaranju ovoga sveta...
... Lirski klaun pritajen u meni došao je do potpunoga
izražaja tragičnosti...
... O proći ću kroz ovo mračno stoleće neprimećen kao
senka visokog oblaka
Rođen u zemlji gde se o ljubavi govori sa nožem u
ruci, priroda sa manje nedostataka nije mogla
da me stvori!
... Tako bučan život, ustvari tih kao let
prekookeanskih ptica;
Prezirem, prezirem dušu svoju, koja se tako naivno
prodala vremenu...
... Na drumu poezije ove kostur smrti hoda:
Kroz vita njegova rebra, kao harfa na vetru, peva
najdublja groza čovečje duše!
... Toliko sam se razotkrio da stid me ime svoje da
izustim...
... A sada, knjige moje, spavajte otuđene od očiju ljudi!
To je već potpuno nerazumljivo za Lizu. Ona stremi obećanju, sva njena lirika je himna njemu, obećanju. On vidi svoje knjige "otuđene od očiju ljudi". Zapitkuje ga. Sada Drainac ne želi da teoretiše, a možda i trenutak nije sasvim pogodan za analize i propovedanja o alijenaciji. Mrkne, slova se jedva naziru. Pod uticajem kontroverznih želja on pruža suvonjavu ruku prema njenoj mirnoj ruci i sa tek jedva vidljivim osmejkom nagoveštava da upravo sledi objašnjenje:
... Odista, ja pevam na porugu današnjeg
čitavog stoleća,
Na jednoj liri koja je grozno razbijena,
Haotičnom ritmikom do paroksizma, mada to nije
moja volja,
A muza moja? bedni lakoverni druže!
Veruj mi, to je jedna ordinarna drolja...
Liza pokušava da objasni i razume sebe u tom trenutku:
"Oduvek me je privlačio muškarac — stvaralac. Možda je moje unutrašnje stremljenje bilo okrenuto pesniku. Moje nadahnuće je donosio takav tip muškarca. Ne bih se mogla zaustaviti kod drugoga."
I opet se vraća uspomeni na onaj majski dan 1930:
"Pamtim to popodne kao lepo, koje nas je povezalo duhovno. Verovatno je to bilo za vreme njegove druge posete, jer za vreme prve posete smo se upoznali u prolazu. Kada je došao drugi put nikome se nije javljao, samo meni. Tek kasnije se javio prijateljima."
Za veoma kratko vreme on već dva puta preleće bugarsko — jugoslovensku granicu, sa čije obe strane političari čine sve kako bi se održavala stalna napetost, organizujući bezbroj incidenata.
BOEM ZARONJEN U SEBE
Bagrjana: Rade je bio neobičan čovek, izatkan od boemstva bliskog pijanstvu
Ja nisam bila često u njihovom društvu. Oni su vreme provodili uglavnom po kafanama. S njim sam se sretala nasamo. Razgovarali smo o francuskoj poeziji. Voleo je da teoretiše. Gradio je svoj stih kao antipod klasičnom, uobičajenoj metrici. Unosio je huliganske likove. I njegovo je bila lirika, ali drugačije vrste."
Da nije bio tako zanosan, zapazili bismo kod njega malu dozu grandomanije, donekle simpatične u karakteru malih slovenskih naroda.
Posle kraćeg odmeravanja pređenog puta za proteklih godina, Liza glasno razmišlja:
"Mislim da je njegova poezija uticala na mene. Još u "Večna i sveta" i pre susreta sa njim, pokušala sam sa slobodnim stihom-ciklus "Bretanja", ali se sada nekako učvrstio. Uticao je u pogledu forme dok mi njegovi motivi nisu bili bliski. Verovatno se oseća nešta njegovo u atmosferi, duhu — "Život, za koji sam htela da bude poema", a u pesmi "Zvezda mornara" čak se nazire i njegov lik. Kao dopisnik često je putovao u različite zemlje i njegova silueta se nazire kao lutalica.
ŽENA BUDUĆNOSTI
Prisećamo se tih stihova, sakupili svu neobuzdanost njegovih vanjskih iskazivanja. Pesnikinja ih slika u par poteza:
usred vinskih isparenja, vreve i dima, i polomljenih čaša,
usred ludog pocikivanja i pesama, i promuklih pretnji
u nekoj nepoznatoj birtiji piruje do besvesti...
A pri kraju istog dela pojavljuju se i neke tamne "omamljujuće usne" i nagoveštaj nepoznatih ljubavnih doživljaja u dalekim predelima, koje je proživeo ovaj morski vuk. I njegov zagrljaj postaje istovremeno odbojan i neodoljivo privlačan. I u njemu su skrivene, možda, nesvakidašnje naslade.
Ali pesnikinju privlači prvenstveno stih:
"Kod njega su mi bili dragi pojedini likovi, pojedine strofe, a ne cele pesme."
Bagrjana se sada ne zbunjuje kad govori o svojim učiteljima u literaturi, o uticajima.. Teme dosadne za sve bezlične pisce. Iz mnogobrojnih razgovora između kritičara i pesnika je poznato da većina autora ljubomorno krije svoje početničke korake. Poznata je ostrvljenost, kojom je čak i Elin Pelin tragao i uništavao svoja pisma, prve radove, beleške. Stvaralac treba da ima samopouzdanje i svest da je stvorio nešta originalno i da ne može biti optužen za podražavanje nekog našeg ili tuđeg autora.
Svojim stihovima, svojim mislima, svojim ličnostima i ponašanjem oni se snažno međusobno privlače. Za nju je on lik čoveka novih vremena, opsednut brzinom i rastojanjima, nestišljiv, usamljen, gadljiv na prakticizam, pun osećaja odvratnosti prema ovom svetu i istovremeno žudeći za istinskim druženjem. Predodređen epohom da bude otuđen, on prihvata svoju ulogu sa otporom, dramatičnijim kod jednog balkanca, zadojenog patrijarhalnim tradicijama i orijentalskom mrzovoljom. Za njega je Liza prethodnica žene budućnosti — sa verom u sebe i dostojanstvom, sa stvaralačkim zanosom, sa žarkom željom za otkrivanjem novoga i samopotvrđivanjem.
A on sam, taj neobični čovek, izatkan od boemstva, bliskog pijanstvu, zaronjenosti u sebe, nežnih osećanja i brutalnosti izražavanja, od izazovnosti koja graniči sa ciničnim nihilizmom, je privučen celim svojim neobuzdanim bićem tim zanosnim očima bugarske pesnikinje i njenim temperamentnim stihovima.
To je najbolje potvrđeno od njega samog. (Kao da se još tada Drainac pobrinuo da zadovolji našu faktološko-faktografsku glad).
Kratkotrajno zadržavanje u Sofiji se završava krajem maja. Poslednjih dana prestonički listovi saopštavaju:
"Srpske novine "Pravda" od 1. juna o. g. donose tekst Rada Drainca o stvaralaštvu Lize Bagrjane, koju on naziva "najvećom" bugarskom pesnikinjom. "Tekst prati i portret pesnikinje, rad Dečka Uzunova...
Ne podležući uticaju ovog saopštenja, punog prevodilačkim greškama, mi smo već krenuli tim tragom. Nakon brze razmene pisama sa koleginicom iz susedne Jugoslavije dobijamo mikrofilm sa punim tekstom, objavljenim u "Pravdi":
"... Želim da budem tumač poezije Lize Bagrjane, poezije koja šiklja iz života poput gejzera, spontano, neočekivano, kao što san dolazi, kao što neobjašnjivo u proleće procvetaju agave, glicinije i tamne bezmirisne perunike.
METEORSKA ISKRA
To više nije širina, niti kolekcionarstvo pejsaža i površnih impresija. Ova poezija izbija kao vrulja iz neobjašnjivosti upaljenih snova, iz nemirnih damara jedne egzaltirane žene koja pati od hipertrofije srca, kao Žil Laforž! Ova poezija pada na balkansko tlo poput meteorske iskre.
Ništa novo nema u njoj. To možda i nije potrebno. Dovoljno je što nam Bagrjana, na jedan žestok način, predlaže neprevrelo vino svojih životnih snova. Zbog toga se neizbežno tajna života ove čudne pesnikinje pretapa u mozaik njene lirike, ispunjen prekrasnim i neobjašnjivim figurama.
I mada Liza Bagrjana ima na svojoj stalaži Prusta, Pola Valerija, Morana, Bodlera, Laforža i Život Šelija, mada je prolazila Parizom i verovatno čitala Bleza Sandrara, Apolinera i Pola Elijara, ona je ipak pri tom sanjala Domovinu kao umetnik. Ona možda i nije svesna koliko je ta činjenica odvaja od svih onih lutalica, senki priviđenja pri jurnjavi za pomodarstvom, koje traju koliko i sezonski leptiri. "
Drainac sa lakoćom nabraja ova imena, nepoznata našim balkanskim nepoverljivim i zaostalim literaturama. Tek nakon nekoliko desetina godina mladi pisci će čitati francuske pesnike kao otkrovenje i ne pretpostavljajući da ih je jedan pesnik sa Balkana poznavao i kritički prihvatao odmah nakon njihove pojave, ravnopravno kao njihov sabrat a ne njihov učenik i podražavalac.
Pišu: Blaga Dimitrova i Jordan Vasilev
*
Sudbinski susret pesnika Liza Bagrjana i Rade Drainac — VII & VIII & IX
BALKANSKI LAKEJI ZAPADNE KULTURE
Bagrijana je čudesan far svetlosti iznad balkanskih planina
Preko njega i njegovog dela oni se priključuju na nove tokove. I ne samo oni, već i njegova bugarska posestrima u bašti restorana sofijskog kvarta Ovča kupelj, koja ih je takođe bila otkrila i upoznala za vreme svog dugog boravka u Parizu.
Neposredni kontakti između pisaca i knjiga različitih zemalja su ozon za svaku književnost i kulturu. Oni ne samo da obogaćuju, preporađaju putem ideja za nova istraživanja, već stvaraju nova merila, više i strože kriterije.
Pošto citira svoj prevod delova iz pesama Bagrjane "Mladost" i "Plavooka", Rade Drainac u svom stilu i pomalo nadmeno presuđuje:
"... Ako se posmatra kao poetska celina, Liza Bagrjana predstavlja najnemirniju žilu savremene bugarske lirike. To nije bunt niti neka posebna modernost. Ova poezija se odlikuje skromnošću forme i čistoćom kondenzovane osećajnosti.
U toj sobi — uska, tamna, niska,
umirem od neizlečivih rana,
jer ja nisam voljena i bliska,
nit čekana, niti zvana.
("Krik")
... Da, Bagrjana govori srdačnim jezikom istine i tople iskrenosti, ne skrivajući ništa. Ta transparentnost, to razodevanje je glavna nit ove nežne, sugestivne poezije.
Možda mi je prababa tamnooka,
u svilenim šalvarama i sa turbanom,
pobegla kad noć je već duboka,
zanesena kakvim strancem, svetlim kanom.
("Potomkinja")
... Takva je pesnička rasa Lize Bagrjane, u kojoj neprestano vri vino krvotoka, u čijim venama šumi Bistrica, žestoka u proleće, a zli vetrovi hrabre srdačnosti i opijenost zabacuju njene kose.
U jednoj zemlji književne bezličnosti, skromnih darova srca, na Balkanu, gde žive lakeji zapadne kulture, ova pesnikinja, koja nam otkriva unutrašnji pejsaž, koja nas bledom ženskom rukom uvodi u taj enterijer, niti posebno ekstravagantan, niti pretrpan suvišnim bogatstvom, je čudesan far svetlosti krvi iznad balkanskih planina i dubrava.
Celokupna njena poezija je prinos razvitku bugarske lirike koju sam dosad upoznao i koja mi uliva puno poverenje.
Drugo lice Lize Bagrjane, one Bagrjane, intimne, tragične, žene i pesnikinje, najbolje se vidi u nekim sonetima, koji deluju poput gnezda ljubavi i stradanja spašenih od vetra...
Ko si ti što si mi na put stao,
što oči moje nesanicom zali,
što osmeh moj sa usana progna?
Da nije možda magija kakva?
Vidim te svuda na starim ikonama,
čujem te u snu svom kasnom:
gledaš me očima pohotnim,
a u glasu ti svaki zvuk je laskav.
Ko si ti što duh moj nemirom pališ —
Mefistofel il' Krstitelj?
("Ljubav")
I evo te na horizontu opet sijaš —
znak moj neizbežni u danima sudbonosnim.
Izađi sada, glasonošo — za rastanak naš,
nad putom i vozom strelovitim...
("Večernjača")
Ovo kratko predstavljanje, ovi, možda, nedovoljni odlomci iz jedne impulsivne poezije, ipak će baciti zraku svetlosti na poeziju Lize Bagrjane.
Pesnikinja, s kojom sam imao čast da se upoznam, da razgovaram, da se sprijateljim, je još uvek u punom razvoju i neću preterati, ja, umišljeni ljubitelj stiha, ako kažem da je to, što je Bagrjana dala, najtipičnije i najspontanije među delima pesnikinja Balkana.
Ja neću zemaljskih sumnji,
nema smrti, rastanka i tuge,
nema prošlosti, pa čak i budućnosti...
("Requiem")
Neka bude tako, danas, kada od srca pružih ruku jednoj istinskoj pesnikinji!
Rade Drainac"
Svaki rođeni pesnik oseća celim svojim bićem da je budućnost njegov saveznik i apeluje na nju. Ali finale Drainčevog teksta sadrži i poziv, upućen nastupajućim danima a ne samo dalekim potomcima, posvećenih umetnosti.
Posle dva preletanja granice u toku jednog meseca i preletanja iznad hladne naježenosti između dve države, mornarska skitnica ovog puta pristaje uz obalu i pravi planove o još jednom jurišu.
Ovog puta otvoreno ljubavnom, bez maske novinarskog zadatka ili kafanske družine.
"Treći put je Drainac došao u Bugarsku specijalno da budemo zajedno na Crnom moru. Pisao mi je kako je sve sredio. Nije nikada bio na Crnom moru i hteo je da smo zajedno."
"I dođe. Kupili smo karte za noćni voz, vagon—. Kasnije, ne obraćajući pažnju, on je napisao reportažu za svoje novine kao da smo bili u jednom kupeu. A zna se da kod nas i dan-danas nema mešovitih kupea."
"Voz je došao u Varnu ujutro. Poznavala sam od prethodnog leta jedan nov hotel, mislim da se zvao "Čajka" (Galeb), blizu obale. Uzeli smo fijaker i pravo tamo. Kako se radilo o predsezoni bili su samo neki česi, strašno bučni. Lupali su vratima i danju i noću. Još nije bilo prepuno."
RADE JE VOLEO KAFANU I VIOLINU
On se, kao pravi Srbin, u njoj osećao kao kod kuće
Stari provincijski hoteli sa po nekoliko soba — sa oronulim fasadama, dvo — ili trospratne zgrade čiji se vlasnici klanjaju ljubazno, ali koji nemaju ni dovoljno sredstava, ni ukusa, ni znanja, da bi se bar malo približili evropskim odmaralištima. Hotelske sobe iz onog vremena: veliki kreveti sa tablama, demode ogledala sa teškim ramovima, lavor i bokal i negde u dnu mračnog hodnika — po jedan toalet na svakom spratu.
"Bio je to garni hotel. Htela sam da bude na samoj obali i da se stalno vidi pučina. Dopalo nam se. Kobajagi sasvim nova zgrada, a ustvari stari tip hotela — izdavanje soba. Domaćini su već imali neke goste. Bila su još dva veća hotela u centru grada — užasno prljavi. A ovo je bila privatna kuća, trospratna. Tražimo kupatilo a domaćica: "Eto mora, šta će ti kupatilo?"Sve ide kao u pesmi. Stvarnost učestvuje samo sa takvim banalnim detaljima kao što su nedostatak kupatila i bučni česi. Ali te stvari se baš i ne primećuju — dvoje poranilih turista su mladi, zajedno su i nad njihovom ljubavlju visi nož granične crte. Ova crnomorska avantura, koju su si priuštili dvoje balkanskih pesnika, je bila krajem istog juna, kada je izašao tekst u beogradskom listu, jer u julu novinari, željni senzacija, već imaju novu žrtvu.
ZOV MORA
"Počela sam mu pokazivati Varnu. Mislim da je poslao par tekstova o njoj."
"Nismo odlazili zajedno na plažu — ja sam išla na žensku, a on na mešovitu. Susretali smo se na ručku u dogovoreno vreme. Uveče smo se šetali, zaustavljali se na obali i dugo posmatrali more."
"Pošto mi je rekao da voli kafane, jedne večeri sam ga povela u jednu. Iznad mosta je bio jedan restoran sa mađarskom ciganskom muzikom. On se, kao Srbin, osećao kao kod kuće-bilo je slično njihovim kafanama. Plesali smo. Imam i jednu pesmu u kojoj pominjem ciganske violine — to je doživljeno te večeri. Prema tadašnjoj modi nosila sam letnji šešir sa širokim obodom, ružičastu haljinu iz Pariza sa crvenim cvetovima, tanka, od krepa sa svilenom postavom. U pauzama plesa opet mi je govorio o poeziji, o francuskim pesnicima, o svojim poetskim stavovima i viđenjima."
Kada smo je jednom upitali o ciklusu "Zov mora", Liza nam je, ne razmišljajući mnogo, kao o nekim drugim delima, objasnila:
"Ideja o njemu (ciklusu) se rodila u Varni, kad sam bila sa Draincem. Prozor je bio poput okvira u kome se videlo more. Razume se, napisala sam ga kasnije, ne tada."
U prvom delu ciklusa se ređaju utisci i osećanja iz tih dana, koje je provela sa njim. Ali nije to osnovno što je uslovilo da dugotalasni stih zazvuči po novom, razliven široko i izvan kalupa strofe. Ne samo ona dva stiha, o "pravougaoniku prozora" kroz koji su dva pogleda uranjala u beskrajni plavi prostor mora, povezuju "Zov mora" sa jednom poetskom uzajamnošću. Čak prema nekim spoljnim obeležjima mogu se otkriti tragovi duhovnog zajedništva u razvitku misaonog napretka. Drugi deo ciklusa je pesma, napisana dve godine ranije, koja je osvojila prvu nagradu na konkursu jednog časopisa iz Varne. Pisano je u strofama od po četiri stiha, prepunih opisa. A u prvom, trećem i četvrtom delu ciklusa žeže letnja vrućina strasti, neutoljene žudnje za novim prostorima u zajednici sa gorkom mišlju o ljudskoj sudbi, o socijalnim nepravdama.
Prvi deo skriva simbol: tiho more, bez bura, "ležala sam na pesku", "ne misleći, ne želeći ništa više", ali odjednom dim broda koji prolazi horizontom "razbi uspavani spokoj", "zari oštar nož u moje srce".
Čežnja za dalekim morima,
za putevima, koji presecaju zemlju uzduž i popreko,
za kontinentima i ostrvima — za svetom —
trun prašine u vaseljeni i večnosti,
ali večnost nedostižna i vaseljena —
tu je za me!
I odjednom — uranjanje u doživljeno, vraćanje stihom ka zadovoljstvima od zajednički sanjanih putovanja, ka planovima neostvarljivim, ali zato dragocenijim u mašti i sećanju.
O, ta jutra! I ti snovi, i ta žeđ,
da si večito mlad, bezbrižan i slobodan.
Njen sagovornik, sa izraženo voljnim profilom na fonu beskrajnog mora, je zaista poput dima parobroda koji prolazi — neuhvatljiv, privlačan, kratkotrajan.
UNUTRAŠNJI KOMPAS
Njegov uticaj se naslućuje u trećem delu ciklusa, završen verovatno u leto sledeće 1931. godine. U onim godinama tiha luka Varne postaje za pesnikinju polazna tačka — "Ja razmišljam o velikim svetskim lukama". Ali spontano, misao uzima kurs ka socijalnoj problematici, daleko od intimne tuge i doživljenog. Očigledno, unutrašnji kompas je pozajmljen od mornara Drainca. I stih i nemir su već drugačiji. Bagrjana je zakoračila u nove prostore:
— i siroti emigranti, i milioneri —
prvi krenuli u novi svet za zlatom,
a drugi da ga rasipaju — u starom.
Na tim brodovima, ko na kakvim kantarima strašnim,
svetska bogatstva balansiraju.
Ja još mislim o onim mladim ljudima,
ispijenim žudnjom i umorom,
u velikim zagušljivim gradovima,
koje tajna strast — more i daljina — zove.
I vrativši se uveče kući
posle fabrika, škola i kancelarija,
oni tajno stare atlase otvaraju
i kreću u mislima ka raznim lukama i stanicama,
ka jarko zelenim ostrvima Okeanije,
ka svim gradovima,
kuda nikada otići neće,
i šapuću, ko zaljubljeni, privlačna imena:
Bombaj, Sidnej, Panama, Montevideo...
BOLAN PROVINCIJSKI KOMPLEKS
Teška prepreka za još zdrave, devičanske duše Bugarina, Srbina i Rumuna (T. Man)
U novim pesmama Bagrjane već se oseća sanjalački i avanturistički duh, večitog saputnika mladosti. Ali postoji i drugi, novi element. Pesnikinja izražava raspoloženja određenog vremena — kraj 20-ih i početak 30-ih godina, kada se već oseća samouverenost zrele nacije, koja želi da se vidi na karti sveta.
Radio i druga tehnička dostignuća dobijaju značajnu ulogu. Avioni sve češće preleću sanjive osoje i doline, bude čežnju za velikim gradovima, za dalekim zemljama. Prabugarska strast za jahanjem doživljava nova preobražaje. I možda upravo u tom periodu m života našeg, a isto tako i drugih balkanskih naroda, zameću se mučne misli o konfrontaciji Balkan — Evropa, provincija — svet.
Taj bolni kompleks, poznat mnogim nacijama, uključujući i Nemce, prema visprenim zapažanjima Tomasa Mana, se javlja teškom preprekom za još uvek zdrave, devičanske duše Bugarina, Srbina, Rumuna. I svaki od njih ga rešava na drugačiji način.
Razgovori sa Draincem su pali na već pripremljeno tlo. Oba sagovornika su osetila sinhrona stremljenja.
I kada se Liza našla sa njim kraj mora, možda se u njoj pokrenuo lanac asocijacija: njegovi stihovi, čitani odskora u Sofiji, njene odavno zapretane strasti za dalekom bregovima, nedostupni ženi u onim godinama, samo more, brodovi, mornari, uzrujanost pred isplovljavanje.
Široko razliveni stihovi oba pesnika sa Balkana kao da su rodbinski, uzajamno slični: nema rima, nema strofa, preovlađuje gotovo prozaično nabrajanje, gomilanje detalja, naziva, termina, tehnicizama. Ali različitosti su značajne i nisu samo sadržane u poetskoj poziciji - sanjalačka i maštovita, ženski prihvatajući privlačnosti sveta kod Bagrjane, odlučno negativistička, sa muškom silinom protiv nepravednosti celokupnog društva kod Drainca.
On je borac protiv socijalnih predrasuda, a naročito protiv pasivnosti. Čak i njihov stih počiva na dva različita unutrašnja sistema. Njegov sledi kapric iskidanih, iznenada nahrupilih likova, metafora, donekle amorfan, fragmentaran, drži ga unutrašnji tok razuma jedne monolitne ličnosti, ličnosti kod koje poezija i tvorac čine jedan živi autoportret.
Njen stih, čak i u najsmelijim samoubilačkim letovima, čuva svoju karakternu strukturnu specifiku, čvrstu arhitektoniku. Još od svojih prvih zrelih dela ona otkriva umeće građenja cele pesme na dramskom čvorištu, umeće vođenja pesme ka kulminaciji i završetku sa iznenadnim, ali dobro složenim akordom. Kod poređenja oba pesnika još jače dolaze do izražaja neponovljive idividualnosti svakog od njih...
Pišu: Blaga Dimitrova i Jordan Vasilev | Preveo: Ivan Ivanov | "Glas javnosti"
Preuzeto sa Riznice Srpske
